«Бити Грк значи бити православац»

Разговор с режисером Константином Харалампидисом

Руско-грчка меморијална акција «Од Божића до Васкрса» упознаје нас са светим новомученицима и исповедницима Грчке, Кипра, Мале Азије и Понта XV-XXвека, с примерима живе вере, коју су балкански народи имали у време дугих столећа отоманске владавине. По мишљењу једног од њених организатора, познатог режисера Константина Харалампидиса, ове странице историје, које су слабо познате становницима наше земље, нису просто далеки примери јунаштва, већ директно показују пут савременим хришћанима који у данашњем свету који се динамично развија лако могу изгубити оно што су њихови преци по цену свог живота чували дуги низ векова.

О животу понтијских Грка у Русији – потомака криптохришћана и чувању историјског сећања захваљујући којем се не прекида веза између православних народа, Константин Харалампидис је испричао нешто за портал «Православие.ру».

- Судбина Византијског царства представља једну од главних тема у вашем стваралаштву. А какву улогу је она одиграла у вашој судбини?

- Где год да сада живе потомци Грка из Мале Азије и Понта – у Русији, Грузији, у Украјини или у Казахстану (где сам и сам рођен), - и данас ако желимо да сазнамо од човека да ли је Грк по националности, ми Грци из бившег СССР питамо: «Еси аромеос исе?» - што се дословно преводи као: «Да ли си поданик Римског царства?» Ако је човек Грк, у одговор чујемо: «Его аромеес име» - «Ја сам поданик Римског царства.» Као што је познато, Византија се називала Другим Римом, отуда воде корен ово питање и одговор. А подаништво Римског царства је са своје стране аутоматски подразумевало православну вероисповест. Православна вера се чак и у Русији увек називала грчком вером. Другим речима, бити Грк значи бити православац.

Кад сам као дечак растао у Казахстану, у граду Алма-Ата, ма како то парадоксално звучало, називао сам себе «Ромејем», а не Грком. Исто за себе могу да кажу и сви моји сународници. Наравно, то је врло чудно: данас, у XXI веку, негде у Кизилорди, у Тбилисију или у Москви, Грци се још увек називају поданицима Римског царства, без обзира на то што је оно разорено 1453. године. Зато су веза с Византијом и њен утицај живи и дан-данас.

Један део мојих предака потиче из Константинопоља, односно, из Мале Азије, а други њихов део из Понта. Сви су они спасавајући се, бежали у Русију и стекли су овде домовину. Мој прадеда по татиној линији је побегао у Геленџик из Трапезунда крајем XIX века носећи презиме Кот-Огли. Његово право презиме је било Харалампидис, али је Турска земља само за Турке и зато су скоро сви Грци који су живели под јармом Турака имали турска имена и презимена и тајно су исповедали Православље. Своја права презимена људи су вратили знатно касније. Ово се углавном догодило још у време пре револуције у Русији и ја сам пре 45 година рођен с презименом Кот-Огли.

Пошто сам знао да су моји преци носили друго презиме, 2001. године сам покушао да вратим презиме предака и то ми је пошло за руком. А мој рођени отац ни данас није променио презиме, што је повезано с бирократским перипетијама: он живи у Казахстану и треба да достави документа која потврђују да су његови преци некада заиста били Харалампидиси. Разуме се, ова документа се нису сачувала. А ја сам као руски држављанин дошао у Матични уред у рејону Москве где имам пријављен боравак и испричао сам службеници историју своје породице. Између осталог, да је мој прапрадеда био свештеник криптохришћанске цркве у Турској, да је тајно исповедао Христа, али је имао турско име и турско презиме. Рекао сам јој да смо увек знали да је наше право презиме Харалампидис. Али, како да га вратим, јер немам никаквих папира, који то доказују? Испоставило се да је службеница у Матичном уреду верујућа. Видео сам сузе у њеним очима. Саслушала је историју моје породице и горко заплакала. Рекла ми је: «Драги мој, постоји само један излаз из твоје тешке ситуације – написаћемо овакву формулацију: «Презиме Кот-Огли се с турског језика на грчки преводи као Харалампидис.» И то је било све.» Сад ми је у личној карти у рубрици «Презиме» написано: «Харалампидис.» Међутим, у шпицама својих филмова и на плакатима свеједно уз своје, да тако кажем, историјско презиме дописујем презиме Кот-Огли, како не бих прекидао везу ни с оним мојим прецима који су живели под турским јармом.

- Како живи и чиме се бави грчка дијаспора на територији бившег СССР данас? Да ли се «руски» Грци много разликују од «грчких»?

- Данас Грци живе у свим републикама бившег СССР. Снимајући своје сународнике с филмском екипом обишао сам практично целу црноморску обалу Кавказа. Прилично велика дијаспора живи на територији Краснодарске покрајине и у Ставропољу. Њихов живот се ни по чему не разликује од живота других становника Русије: брину их исти проблеми као и Русе. Притом су, безусловно, Грци сачували свој национални идентитет. Говоре понтијским дијалектом грчког језика – узгред речено, опште је признато да је то најстарији дијалекат. Практично у свим градовима и селима Русије, као и у другим републикама, има грчких друштвених заједница. Оне одржавају тесне везе с Грчком. Постоји програм за учење новогрчког језика. По правилу, деца уче народне понтијске игре, понтијске и грчке песме. Често се у заједницама заједно славе православни и световни празници, с времена на време се одржавају конгреси Грка из бивших република Савеза, међународни понтијски конгреси. Безусловно, врло је важно ко је на челу грчке заједнице. Да ли је човек којег је дијаспора изабрала, у стању да интересе заједнице стави изнад својих личних интереса. Ако јесте, у том случају је живот дијаспоре испуњен најразноврснијим јарким догађајима. На срећу, има таквих људи. Председник Асоцијације грчких друштвених заједница Русије Иван Игњатијевич Савиди неколико година организује ходочашћа из различитих градова Русије, и не само из ње, већ и из бивших република СССР у историјску домовину – у Трапезунд, с обиласком манастира Панагија Сумела. Захваљујући његовим напорима, турске власти су чак дозволиле да се у овом манастиру служи литургија. Знам да Иван Игњатијевич помаже људима који су му потпуно непознати чак и у решавању питања из свакодневног живота. Веома је важно кад можеш да се обратиш директно човеку – изабраном лидеру и да добијеш подршку. Сасвим недавно Иван Игњатијевич ми је помогао у организацији концерта-реквијема «Исповедници Православља после пропасти империје» у храму Христа Спаситеља. То је захтевало одређене дрошкове. На пример, довели смо из Грчке хор «Ергастири Псалтикис» од 30 људи и то је реализовано управо захваљујући Ивану Игњатијевичу Савидију, због чега му се ниско клањам.

Што се тиче разлика између Грка који живе на постовјетским просторима и оних који живе у Грчкој, оне безусловно постоје. Међутим, постоје у смислу да ми просто нисмо упознати с једним делом њиховог живота. Ипак, по мом мишљењу, тај део није најважнији. Рођени смо у различитим економским и политичким условима. Вероватно је то оставило одређеног трага. Међутим, имамо суштинске чврсте везе које нас уједињују. И не само нас – Грке, који живимо у Русији – с Грцима на континенту, већ и Русе и Грке. То је наша православна вера. Да, постоји разлика у карактерима, Грци су темперамантнији народ од Руса, а Руси су са своје стране издржљивији и стрпљивији. Међутим, то има везе само са спољашњим испољавањима. Имам много пријатеља у Грчкој и ми «гледамо у истом правцу», лако проналазимо заједнички језик. Својим великим другом сматрам Грка, дописника грчке телевизије у Москви, главног уредника часописа «Хелада» Атанасија Авгериноса. Спајају нас и професионална интересовања. Мислим да ћемо једног дана направити неки заједнички пројекат.

- Један од ваших најпознатијих радова је трилогија «Од Божића до Васкрса» чија су два дела већ приказана гледаоцима. О чему ће бити последњи филм и каква је у целини замисао овог великог документарног филмског рада?

- Заправо, резултат живота светих мученика и исповедника је озбиљна лекција за све нас и то је наизглед свима јасно. Међутим, често људи данашњице, чак и ако себе сматрају православцима, мисле да је светост неко предодређење дато одозго. Као да је Господ свете људе обележио од рођења и да је њихов главни задатак да не одступе од сценарија који је већ написан и у чијем финалу изабраног јунака очекује јуначка смрт, а затим и нимбус. Постоји још један начин на који размишља савремени човек: свети људи су живели тако давно да, као прво, не знамо како је све тамо било и да ли су ови људи уопште постојали, а као друго, у то далеко време услови су били потпуно другачији. Тада је било места за подвиг, а шта је данас? Данас само преживљавамо. Није нам до подвига – нема никаквих услова за то. На крају човек дозвољава себи све ове мисли и оне живе у њему само зато да он не би постао сличан светима и да чак не би ни покушао да се потруди да се промени. Мисле: «Каквог смисла има ићи у храм и испуњавати неке законе, постити, не блудничити? Због чега човек да се упиње ако свеједно неће постати светац? Бога у принципу не негирам, али светост није моје предназначење. Да јесте, ја бих то сигурно осетио и опазио бих неку енергију. Постојала би нека светлост у мени, а можда би се и нимбус видео унапред, пре јуначке смрти. Само, видео бих га само ја, у огледалу. Други то не би обавезно морали да виде, али бих ја сигурно видео! Осећао бих сопствени значај. А овако – идем пешке. А кад би ми то било зацртано, летео бих, кретао бих се у простору и времену.» Ето шта је светост с тачке гледишта савременог човека. Наравно, не говорим о свима. Оваква размишљања искључују присуство воље у човеку: уместо њега неко треба све да одлучи и да припреми светост за њега.

Циљ мог рада је био да покажем да су свети људи били исти као ми. И да то уопште није било тако давно: и у XIX, па чак и у ХХ веку. Не само то, неки од њих су чак нарушили закон, али нису рекли да то можда и није грех и да је Господ милостив, па ће све опростити. Свест о греху је палила њихова срца и они просто нису могли мирно да дишу, да једу и да се препуштају животним задовољствима мислећи да има још већих грешника него што су они сами и да ће им се Господ вероватно смиловати. Жудња за искупљењем греха им није давала мира. Ишли су на мучеништво ради спасења своје душе.

Данас је човеку својствено да се правда на сваки начин. И како је важно за њега да чује реч која неће повлађивати његовим слабостима. Мислим да је наше време прилично окрутно и да није довољно хвалити човека због тога што негде у себи не негира Бога и што понекад, на Васкрс, свраћа у храм да запали свећу. Житија светих мученика и живот незнаних јунака вере показују нам частан и прав пут ка Богу. Своје филмове заправо и снимам о томе.

Свој следећи филм посветићу руским исповедницима и мученицима који су настрадали после револуције 1917. године. Иако нису живели у Византијском, већ Руском царству, исто тако су постајали криптохришћани, мученици за Христову веру. Они су усвојили византијску лекцију и дали су нама, савременим људима, руску лекцију. Примивши штафету из Византије, они су у својим срцима пронели грчки огањ и показали целом свету читав збор новомученика и исповедника Христових. То говори о томе да су духовне основе уткане у Византијском царству, живе и да ће живети док гори овај грчки огањ православне вере.

- Нови просветитељски пројекат „Исповедници Православља после пропасти империје“ у који улази издавање циклуса аудио књига, као и одржавање концерта-реквијема којим су ове године завршена јубиларна Божићна предавања, упознаје нас с многим непознатим грчким новомученицима. Позоришни комад изведен на високом уметничком нивоу није могао да остави равнодушним никога од гледалаца. Пред нама пролазе различити ликови светаца, који су живели у различитим вековима, били су различитог узраста, друштвеног положаја и нивоа образовања. Какве архетипове светости вам је било важно да овде покажете?

- Безусловно, важно је било показати она својства човекове душе којих данас скоро да нема у савременом човеку. На пример, свети Ахмет Калфас је муслиман који је примио Православље и постао криптохришћанин. За време једног разговора у доколици међу муслиманима неко га је упитао шта је најважније на свету и он је без размишљања одговорио: «Најважнија је православна вера.» Овај човек је умео да чује призив Бога чак и у таквој, наизглед свакодневној ситуацији. Како је речено у житију овог свеца, он је могао да се нашали или да на неки начин избегне одговор, јер му није било постављено директно питање које захтева исповедање: да ли си хришћанин? Он је чврсто и непоколебљиво исповедао Христа и примио је мученичку смрт зато што се са свом озбиљношћу однео према питању: шта је најважније на свету?

По мом мишљењу врло је важно да данас знамо да су људи били у стању да иду у смрт схватајући да ће она бити неминовна. На пример, у данима мира човек се, ма како то парадоксално било, више плаши смрти него у време рата. Људи се у међусобним разговорима сујеверно плаше да наглас изговоре називе страшних болести: а шта ако пређу на њих преко речи? Данашњи мото «Узми све од живота и живи лепо» у суштини представља испољавање атеизма. Ми привремено живимо на овој земљи и сав наш живот је службени пут, како често каже један мој познаник свештеник. И на овом службеном путу, како он тврди, треба да се припремимо за вечни живот. Физичку смрт нећемо избећи. Само, питање је каква ће она бити – срамна или јуначка.

- Какву лекцију, по вашем мишљењу, треба да извуку Руси и Грци упознавши се са животом ових светаца? И какву лекцију сте извукли ви бавећи се овом темом неколико година.

- Чини ми се да се главна лекција, и за Русе и за Грке, састоји у врло једноставним стварима: ако свако од нас буде свестан одговорности за све што се дешава у свету, у његовој земљи, у његовој породици – све ће не крају утицати и на живот «империје» у којој живиш. Јер, «империја» се састој од људи. Као што пише старац Пајсије Светогорац, Господ ће свакога упитао: шта си учинио у овим тешким годинама својом молитвом и добротом? Не може се чекати на неке специјалне услове да би човек испољио своје најбоље особине: љубав према домовини, спремност да за њу да свој живот, неспособност да одговори злом на зло, и на крају крајева, да воли и своје непријатеље. Ову лекцију сам извлачио у току рада и настављам и сам да је извлачим за себе.

- Притисак на хришћане се данас запажа у многим деловима света. Хришћани се подвргавају прогонима и у богатој Европи, где се из друштвене свести све више потискују елементи хришћанског погледа на свет. Да ли се, по вашем мишљењу, епоха новомученика о којима говорите у свом стваралаштву, може упоредити с нашим временом? Да ли су савремени Грци достојни подвига својих предака?

- Данас се одвија невидљиви рат. И то је много страшније од отворених прогона хришћана. Данас се човечанство развраћа уз помоћ средстава за масовно информисање. кроз пропаганду поп-културе која нам је туђа, подмећу нам се друге вредности, а питање домовине практично не постоји. Васпитава се некаква псеудо-општепланетарна свест – једноставније речено, где легнеш да спаваш, ту ти је и домовина. Мозак човечанства је до те мере замагљен да, нажалост, већина људи не може јасно да дефинише шта је добро, а шта је лоше. Међутим, има људи, који и у ово сложено време чувају чисто срце. Они су спремни да трпе оскудицу, да буду на маргинама, али да сачувају своју душу.

Можемо само да се трудимо да будемо достојни својих предака. Као и код свих људи на планети, неким Грцима то полази за руком, а некима не. Кад видим чисте младе људе, које није покварио савремени живот, увек ми се плаче. «Како је овај човек успео да сачува своје срце? – размишљам. – Нека би Бог дао здравље и спасење твојим родитељима који те васпитавају.»

21 февраля 2012 г.

...
Комментарии
Здесь Вы можете оставить свой комментарий к данной статье. Все комментарии будут прочитаны редакцией портала Православие.Ru.
Ваше имя:
Ваш email:
Введите число, напечатанное на картинке
Войдите через FaceBook ВКонтакте Яндекс Mail.Ru Google или введите свои данные:
Храм Новомученников Церкви Русской. Внести лепту