Пут који води у Висине

Настојатељ храма светог великомученика Георгија Победоносца, који се налази у подножју Елбруса, јеромонах Игор (Васиљев) говорио је о претходном настојатељу, убијеном на дан спомена на светитеља Игњатија Брјанчанинова, епископа Кавкаског, о покајаном разбојнику који је постао монах, о свом служењу и о филмовима у којима је приказан пут који води у Висине.

„Толико смо грешни да је чак и свет, који долази у додир с нама, постао такав. Несрећни смо толико да то чак ни не примећујемо,“ – писао је 14. августа 2009. године у свом дневнику Андреј Головко. Преостајало му је сасвим мало живота – у болници строгог затвора код Наљчика умирао је покајани разбојник.

Донедавно је био убица. Не неки обичан, већ такав да је изазивао ужас пун мучнине, чак и међу својима. Скоро да више није био човек. Кад је дошао у затвор – на 20 година – тукао се у њему и хтео је да побегне из све снаге, коју је имала само звер која се гнездила у њему. И одједном се разболео – од рака.

Огроман тумор, који је се појавио на левом рамену и који је неколико година црпео из њега животне сокове, на крају је постао крило којим је одлетео у вечност. Разбојник се покајао. Не само то – пошто је пуштен из затвора како би умро на слободи примио је монашки постриг.

Гледам монитор. На екрану, корачајући леденим тротоаром, босих ногу у папучама, монах Тадеј којег придржава нека жена, обилази храм светог великомученика Георгија Победоносца у Тирниаузу.

Дакле, време је да представим све јунаке ове приче.

Монах Тадеј – више није овде – је бивши плаћени убица Андреј Головко. Жена која га брижљиво води је попадија Јекатерина, удовица јереја Розина убијеног у овом храму. Аутор филма „Разбојник“ је јеромонах Игор (Васиљев), настојатељ храма, наследник убијеног јереја.

Баксанска клисура: поглед одозго

Седи на планини и гледа на доле, на град који се као уска сива трака протеже по дну Баксанске клисуре. Данас је на превоју Кајарти служио молебан Мајци Божијој за мир на овим планинама где свако мало буде пронађено складиште експлозива, а пре годину дана, на Преображење Господње – служио је Свету Литургију на врху Елбруса. Већ једанаест година јеромонах Игор је настојатељ јединог храма у граду, који има совјетску историју и чији живот је, чинило се, било тако лако предвидети док се није нагло променила 1990-их година.

Утонуо у зеленило градић Тирниауз налази се у долини реке Баксан, која настаје од поточића који се сливају с Елбруса, почео је да се гради у другој половини 1930-их година кад су овде откривена налазишта молибдена и волфрама. Совјетским тенковима је био потребан чврст оклоп – челик је ојачаван молибденом. Производња се развијала – до 90-их година већи део буџета Кабардинско-Балкарске АССР чинила је добит комбината за производњу волфрама и молибдена. А онда је он затворен. И дошло је време да се људи осврну око себе.

„И тада су људи почели да размишљају о томе да у животу није баш све онако како се приказивало на телевизији. Почела је да се ствара црквена заједница. Баке су се окупљале и молиле. Прво у собици у женском самачком дому. Долазио је свештеник – понекад једном у неколико месеци, понекад и чешће. И то је трајало неколико година,“ прича мој далеки саговорник. С оцем Игорем (Васиљевом) разговарам преко скајпа. Као позадина у густој октобарској тирниауској ноћи одједном продорно свирају кола која помахнитало јуре.

У овом, некада руском граду, чији је број становника после перестројке опао за једну трећину, никад није било ни православног храма, ни црквене заједнице и кад је 1999. године био рукоположен први јереј у читавој историји Тиринауза, администрација му је предала трошну бараку, један од малобројних објеката који су се сачували од 30-их година – из времена кад је почела изградња храма.

Објекат није имао ни прозоре, ни врата, ни подове. У недавној прошлости алпиниста и спасилац, отац Игор Розин је служио у малој просторији и у току целог свог кратког свештеничког живота – мање од две године – служио је у њој. Храм освештан у част светог великомученика Георгија Победоносца преправљен је од бараке већ касније – кад је отац Игор Розин већ био убијен.

„Он није само предосећао да ће бити убијен – знао је то“

о.Игор Розин
о.Игор Розин
„У Кабардино-Балкарији је проглашен режим АТО,“ – још једном су јуче објавиле вести. АТО је антитерористичка операција. Кад је пре једанаест и по година на Северном Кавказу, у свом храму, после литургије био заклан свештеник режим АТО нико није објавио – тим пре што се убица неколико сати касније сам предао властима.

Будући јеромонах Игор је тада био прислужитељ у олтару, помагао је о.Игору. Тада су били веома блиски – и кад човек то зна, оклева да постави питање као да се плаши да ће померити завој који се залепио за рану која се зацељује.

Међутим, глас који се чује у одговор на моје питање из тирниауске ноћи је испуњен миром. „Наравно, претили су му. Сећам се како смо једном ишли улицом – а он је имао дугу седу косу везану у реп – и из аутомобила који је пролазио поред нас је допирало: „Е, узео бих му овај реп и одсекао бих му главу!“

А неколико недеља пре него што се то догодило испред кола о.Игора Розина је бачен убијен пас – и у принципу, није тешко досетити се шта је то значило у контексту локалних појмова: ако не одеш одавде, бићеш убијен – баш као овај пас.

„Тако да не просто да је претпостављао да ће га убити – знао је то. Не само то – чак је одредио дан своје смрти,“ каже јеромонах.

Ево како се то десило. 6. маја 2001. године човек, који је касније постао убица оца Игора ушао је у храм светог великомученика Георгија Победоносца. Била је недеља и храмовна слава – на служби је било много народа. Овај човек (мој саговорник ниједном неће навести његово име, као да не жели да нешто оскрнави) кренуо је према оцу Игору. „Дођи за недељу дана да попричамо,“ – рекао му је свештеник.

„И целе те недеље било му је јасно да су му дани одбројани. Било му је јако тешко. Крајње тешко. Посебно дан пре тога, последњег дана. Видео сам то,“ – чини се да се чује како падају његове речи, које су упиле део ове тежине.

По логици света требало би упитати зашто отац Игор Розин није отишао у милицију, али не питам – јер овде нема места светској логици.

За оно што ће се десити знала је и супруга јереја Игора, попадија Катарина. Муж јој је рекао да се боји. Боји се да неће издржати у последњем тренутку – да ће побећи или да ће се супротставити, што не би било тешко спортском мајстору и вишеструком шампиону Совјетског Савеза у алпинизму, али о.Игор Розин није учинио ништа за своју безбедност кад се овај човек вратио, тачно недељу дана касније.

„Такође је била недеља – 13. мај 2001. године, дан сећања на светитеља Игњатија Брјанчанинова, епископа Кавкаског, којег је отац Игор веома поштовао. Обично сам после службе увек остајао у храму, а сад ме је испратио – „иди, иди, данас ћу све сам да урадим“,“ и чим је прислужитељ дошао кући, неколико минута касније, уследио је телефонски позив: отац је заклан. Отрчао је у храм. Мало је закаснио – дотрчао је кад је душа управо напустила тело.

Сведок смрти оца Игора је била жена која је помагала у храму – била је на другом крају кућице и кад је дотрчала чувши буку, отац Игор је био још жив. Убица се надвио над њега наносећи последњи ударац. „У руке Твоје, Господе, предајем душу моју“, - биле су последње речи оца Игора Розина.

„Убица није дирао Валентину – одгурнуо ју је и отишао, а неколико сати касније је сам дошао у милицију и рекао – ево, убио сам попа, због тога ћу у рај. Проглашен је за неурачунљивог, али је у одлуци суда црно на бело написано да је исповедао крајњи ислам, да је поседовао одговарајућу литературу, да је одлазио на скупове, да се припремао и да је убио оца Игора због тога – и то су дословно његове речи – што је исповедао Христову веру, а овде треба да живе муслимани.“

Ускоро је црквеној заједници понуђено место за изградњу храма, али су људи донели одлуку да не напуштају некадашњу бараку и са временом су је преградили у цркву.

„Наш храм је прави храм на крви. И што је још врло важно – можда ће звучати мало патетично, али ипак: отац Игор је својим свесним мучеништвом за Христа показао да и у трећем миленијуму који је дошао вртоглавом брзином, има људи који су у стању да иду за Христом до краја. Да иду без обзира на све – јер он је имао мајку, жену и петоро деце. Разумете – имао је избор.“

Благоразумни разбојник

„Ишао сам тамо куда су ме звале страсти овог света, ишао сам путем греха и злобе. И захваљујући Господу и мом Анђелу Чувару пред крај пута вратио сам се на пут, који ми је одредио Господ. Сад добро схватам тежину свог пада и разумем да искрена жеља да постанем монах није моја, већ је од Господа. Надам се да ме то Он позива. Јер, Он није дошао у овај свет ради здравих, већ ради болесних. А ко може бити болеснији и грешнији од мене грешног! Господе, смилуј ми се и дај ми снаге! Осећам велику слабост, надам се да у току својих последњих дана никоме нећу бити на терету,“ – писао је у свом дневнику 17. фебруара 2009. године бивши разбојник Андреј.

„Дракон“ – како је називао малигни тумор који је растао на његовом левом рамену, страшно га је мучио. Могли бисмо да напишемо „али није му много преостало да трпи“ кад бисмо могли да замислимо шта је морао да трпи.

Многи роне сузе гледајући „Разбојника“.

„Данас многи гледају филм и плачу, али треба имати на уму ко је био Андреј. Он је серијски убица. Плаћени убица. Њега су се плашили и мрзели исти такви као он. Требало је да одробија 20 година. И ево како је Господ морао дотаћи његово срце!“ – каже јеромонах Игор.

С Андрејем Головком се упознао кад је средином 2000-их почео да одлази у затвор строгог режима код Наљчика. Андреј који је у то време боловао истовремено од дијабетеса и рака тада већ није могао да хода. О.Игор је позван да га исповеди и причести.

„Његово покајање је било дубоко и самопрегорно – такво нешто се ретко среће. Зачудио сам се томе. У то време сам добио камеру – намеравао сам да снимим филм о о.Игору Розину, - и предложио сам Андреју да неколико година пратим његов живот. „Све ће бити само по твојој дозволи, - рекао сам му, - ако будеш жив, значи, сам ћеш радити с овим материјалом шта желиш. Ако не, - значи, ако дозволиш, направићемо филм о свему што ти се догодило.““

И Андреј је пристао. Кад је филм „Разбојник“ завршен више га није било међу живима.

„Отац Игор, Андреј... Зашто, одакле такве теме? На овим примерима можемо да покушамо да схватимо колико нас заправо кошта то што се спасавамо. Колико је то тешко,“ – каже мој саговорник и главни акценат у овој реченици је на речи „колико“.

„Колико треба уложити воље, напора... Ево, читамо Јеванђеље: Царство Небеско се с напором осваја и само га подвижници задобијају, - а у ствари, то је тако тешко, проживети земаљски живот тако да човек не буде лишен Царства Небеског! Сад је неко несхватљиво време. У смислу да је ХХ век био век мучеништва, исповедништва – људи су били прекаљени, а о чему сад разговарају хришћани? О било чему, само не о спасењу и о ономе што треба да понесе свако од нас. Замислите ако савремени човек заиста нечега буде лишен? Да не једе једном дневно? Или да се на пример, пар пута смрзне? Ови примери су крајње важни како би савремени хришћанин имао на уму: спасење није лака ствар, компликовано је, - отац Игор поново изговара речи, као тешка зрна – то је тешка ствар. Али треба радити. Јер, ако не будеш радио, биће вечна тама и страх.“

Возведу очи моји горе

(Управићу поглед мој на горе)

Остало ми је последње питање за оца Игора.

- Зашто служите у планинама? – питам га. Чему то? Молебан, па чак и Света литургија.

„Како да покушам то да објасним,“ – он утихну и ја покушавам да чујем како у далеком градићу звучи непозната ноћ.

„Сви главни догађаји о којима читамо у Јеванђељу, дешавали су се у планинама, - каже он напокон, - проповед на гори, молитве, које је Господ узносио након што би цео дан провео с људима, Преображење Господње, Голгота, Вазнесење Господње с Елеонске горе... Сви кључни догађаји се дешавају на горама. И то није случајно. Све Своје служење у земаљском животу Господ је чинио на горама, показујући самим тим да усхођење у Царство Небеско захтева подвиг. Захтева самоодрицање. Напор. Савладавање самог себе.

Сад ходочасници лете комфорним авионима, али у гору свеједно морају да иду пешке – на Синај, на пример. То није једноставно – пењати се у планину. То је подвиг.

Кад се човек налази доле, он види само оно што се дешава на два корака од њега, или максимум, на неколико десетина метара. А кад се пење у планину, истовремено види јако много тога. Исто као што Господ-Сведржитељ види све нас у истом трену на свим нашим местима, земаљским, и не само земаљским, већ и вишњим, тако и на неки сличан начин човек који се попне у планину такође види много више него кад се налази доле.

Заправо, о томе говори филм који ће се, ако Бог да, појавити.“

На овоме се наш разговор завршава. Отац Игор добија позив из истог оног затвора строгог режима код Наљчика где је своју казну издржавао Андреј Головко – ових дана ће поново ићи тамо да исповеда и причешћује затворенике. Чује се како га неко моли да донесе књижице о припреми за исповест – „да, да, погледаћу да ли имам,“ одговара, а ја размишљам о томе да ми је, да бих купила и сто таквих књижица, довољно да се лагано прошетам до ћошка.

Анастасиjа Рахлина

5 октября 2012 г.

...
Комментарии
Здесь Вы можете оставить свой комментарий к данной статье. Все комментарии будут прочитаны редакцией портала Православие.Ru.
Ваше имя:
Ваш email:
Введите число, напечатанное на картинке
Войдите через FaceBook ВКонтакте Яндекс Mail.Ru Google или введите свои данные:
Храм Новомученников Церкви Русской. Внести лепту