Размишљања код последње црте

Игуман Нектарије (Морозов)

Смрт увек остаје извесна величанствена тајна која плаши човека – ма колико да зна о њој, ма колико да је читао или слушао, ма колико да се сусретао с њом и да ју је видео. Чак ни искуство доживљене клиничке смрти, смрт као такву не чини јаснијом или мање загонетном. Не знамо како се решава – не овде, на земљи, већ на небесима, код Господа – кад ће човек бити позван у други, вечни живот. Не знамо кад ће овај позив, на који човек не може да се не одазове, бити упућен нашим ближњима и нама самима. Не знамо чак ни то како човек заправо умире, шта се с њим дешава, зашто је само један трен пре тога био жив, а ево, живот га је сад напустио. Смрт није само тајанствена, она је још и тајна.

А овај тренутак – тренутак умирања – је тако важан за нас да се ни са чим другим не може ни упоредити. То је тренутак истине кад се сумира све што је човек сакупљао у себи, у свом срцу, целог живота, кад се с највећом јасноћом одређује – где је сад и какво је његово благо (в.: Мт. 6, 21). Ово је тренутак најозбиљнијег – последњег и зато још озбиљнијег – испитивања: с чим човек који умире одлази у други свет: са страхом или с радошћу, с роптањем или са захвалношћу, с молитвом или проклињући? И овде није питање само то, наравно, да ли ће човеку бити лако или тешко да умире, иако је и то веома важно. Питање је друго: смирење пред вољом Божијом, благодарење за све – и за болест, и за смрт која се ближи – заједно с покајањем могу да спасу и онога ко није живео најисправније. А роптање против Бога и проклињање сопствене судбине сами по себи могу да погубе душу.

Како завирити у ову, у принципу, за све нас блиску будућност, како спознати своје срце и схватити: да ли ћемо бити спремни за испитивање смрћу ми сами? Наравно, ово није могуће у потпуности: била би велика грешка, неопростиво уздање у себе кад бисмо сматрали да можемо да кажемо себи све о свом последњем часу унапред. Па ипак... Ипак се треба чешће, не само сећати смрти и размишљати о њој, већ на известан начини доводити себе на ову ивицу овдашњег постојања, ослушкујући како реагује и како се на то одазива наша душа.

Свештеник, који служи у парохији и због своје пастирске дужности редовно обилази болеснике код куће и тамо их исповеда, врши јелеосвећење и причешћује, са временом стиче извесно занимљиво искуство. Оно је с једне стране непоновљиво, а с друге, човек може да покуша да га подели с другима, чак је грех да то не учини.

Видети како се човек спрема да хришћански дочека смрт, помагати му у овој припреми, дати му попутбину пре преласка у вечност... Овај труд је колико важан и одговоран, толико је захвалан и благодатан: као прво, зато што је духовна милостиња изнад телесне милости и заслужује већу награду од Господа, а као друго, зато што човек може да види како се то одвија, шта се дешава с човеком кад се ближи смрт.

Међутим, дешава се и то да умире човек којег свештеник добро познаје. Не умире у један мах, изненада, већ у току неког времена, дан за даном. И свештеник не долази код њега само као код члана своје пастве, већ и као код онога кога одавно познаје, као код друга. И ова унутрашња веза и душевна блискост које су и раније постојале, постају јаче, блискије и дубље. И у извесном тренутку свештеник се осећа као пратилац који човека прати на врло сложеном и опасном путу. Као пратилац који ипак не иде до краја, који остаје овде зато што његов час још није куцнуо.

Наступа тренутак који човек јако добро препознаје – управо захваљујући овој дубини и снази везе између њега и човека на умору. Као да пролази нека црта, као да се повлачи линија која одваја овог човека од свих оних који живе и који ће живети. То је стање које се обично карактерише кратким и сувопарним: „Дани су му избројани!“ Али то је – с физичке тачке гледишта. А важније је оно што за то време осећа човекова душа, која почиње да опажа како све што ју је некада занимало, чиме се бавила, због чега се мучила и радовала, - некуда повлачи, одлази. И сам он такође одлази.

И ти то осећаш, и даје ти се нека запањујућа могућност да заједно с њим пређеш ову црту, али да је не прекорачиш. Управо то и јесте искуство доживљаја тајне смрти. Јасно ти је да постоји нешто што сад знате само овај човек и ти – и нико више. Он је чуо одлуку Божију која је изречена за њега: време је да се иде – одлуку с којом је бесмислено спорити, јер то није пресуда земаљских лекара, већ је то решење јединог Небеског Лекара. И ти си такође чуо ову одлуку.

Како тада постаје очигледно шта заиста вреди, а шта не! У твом срцу одзвања оно што си толико пута чуо: „Ниње житејскоје лукавоје разрушајетсја торжество сујети“ („Сад нестаје овоземаљска лукава победа таштине“) (Последованије на опелу за мирјане. Стихира на целив. Глас 2, стихира 3). И речи пребодобног Исака Сиријског о томе да је свет највећи преварант и да његову превару човек спознаје тек онда кад га свет остави без свега што је имао и изнесе на капију сопственог дома – такође одзвањају. И тако дубоко проничу у тебе! Заиста – „до поделе душе и духа, зглобова и мозга“ (Јевр. 4, 12).

Човек одлази, а ти остајеш... Молиш се за њега, бринеш се, надаш се у милост Божију према њему – твоја молитва је с њим. Али си ти сам – овде. И знаш, као што вероватно раније ниси знао, јасно и добро, како да живиш у овом простору – до црте, која ће једном живе одвојити и од тебе. И желиш да поделиш ово знање с онима који су ти драги, и уопште са свима онима који те могу чути. Делиш и видиш како је тешко онима који слушају да приме: не осећају оно о чему говориш тако оштро и тако јако. И пролази време, па и сам престајеш то да осећаш. Као да све то некуд нестаје...

Али црта, ова последња, никуда не нестаје. Она је у суштини већ повучена, само ми не знамо у ком тренутку и како ћемо је пресећи. Ускоро или не... У сваком случају – ускоро.

Игуман Нектарије (Морозов)

26 декабря 2012 г.

...
Комментарии
Здесь Вы можете оставить свой комментарий к данной статье. Все комментарии будут прочитаны редакцией портала Православие.Ru.
Ваше имя:
Ваш email:
Введите число, напечатанное на картинке
Войдите через FaceBook ВКонтакте Яндекс Mail.Ru Google или введите свои данные:
Храм Новомученников Церкви Русской. Внести лепту