Прво; док се, са једне стране, аутономашка прича представља као грађанистичка и обликује кроз диференцирање од национализма, посебно, како они то називају од ''србијанског национализма и хегемонизма'', и док се, са једне стране Војводина одређује као превасходно грађански простор који политички, правно и културолошки трансцендира појам националног или етничког, са друге стране, на нивоу конкретних покрајинских или локалних аутономашких политика, Војводина је дефинисана, обликована и одређена уз помоћ појма етничког. Иако показује нетрпељивост према појму етнос, онај ко следи визију Војводине након устава из 1974. године, цео простор Војводине, односно све друштвене односе у њој заробљава у појам мултиетницитета и етницитета. Слика Војводине коју производи аутономашка политичка пракса је слика једног простора у којем егзистира бесконачни број етницитета и етничких култура. Ова слика делује утолико смешније уколико се има у виду да је, у поређењу с озбиљним мултикултурним и мултиетничким и мултирелигијским просторима, односно, друштвима, Војводина релативно мали простор, с релативно малим бројем становника и са малим учешћем националних маљина у укупној популацији.
Редуктивно схватање друштва и друштвених односа посебно долази до изражаја у аутономашкој културној политици и начину на који се одређује појам културе, као и начину на који се дефинише културна политика и њени циљеви. Аутономашка тачка гледишта озбиљно схвата културу на нивоу реторике и њене употребне вредности, али суштински она деструише и вулгаризује културу, што је и логично ако се има у виду да се култура у 21. веку (у којем се након превирања на глобалном плану, очекује нова научно-технолошка револуција и смена техно'економске парадигме после чега ће улога знања, науке, образовања, дакле онога што је повезано са елитном културом бити још већа и озбиљнија) по аутономашком концепту своди на фолклор.
Друго; у складу са редукцијом Војводине на мултиетничност и у складу са одређењем свих друштвених односа помоћу категорије етничког, налази се следеће парадоксално обележје аутономашке политике уопште, и посебно културне политике, то је избацивање елемената просветитељске, то јест, елитне културе, националне и универзалне. Ово обележје представља парадокс аутономашке позиције, јер сама реч култура има значајно место у аутономашком вокабулару, а аутономашку позицију углавном карактерише, по питању културе, нарцистичка аутоперцепција. С обзиром да је схватање културе редуктивно и да је она сведена на презентацију етницитета и простор у којем се рециклирају постојећи етницитети и измишљају нови, културне политике аутономаша природно воде ка суштинској десупстанцијализацији простора, вулгаризовању и примитизовању културе. Вулгаризовање и примитизовање културе, као и опадање значаја елитне културе јесте последица једног општијег тренда у светским културним процесима који је постојао до 2008. године, односно, до момента светске финансијске кризе, тренда током којег није био потребан образован, мислећи појединац који својим ангажманом или стваралаштвом или креативношћу може да се супротстави систему редукованом на профит, корупцију и репродуковање отуђених суштински, дилетантских локалних, регионалних, националних и глобалних управљачких група, али на локалном плану он је последица, како утицаја глобалних културних процеса, тако и локалних аутономашких политичких пракси.
Четврто обележје редукције културе на још ниже нивое проистиче из чињенице да је северни део Србије, попут свих осталих делова Србије, и шире попут свих друштава која су била обликована социјализмом, после слома Варшавског пакта, и СССР, као и вишенационалних држава, опустошен транзицијом, опљачкан од стране разних актера изнутра и споља, те да што је економска криза дубља потребно интензивније редуковати свест жртава транзиције, безперспективних људи било које етничке припадности или верске припадности. Због тога се сама култура редукује на локалне фестивале попут купусицијаде, куленијаде, кобасицијаде. На тај начин аутономашка политичка пракса, не само што је истргла човека из српске просветитељске и светске културе, односно, из елитне културе, она га је истргла из читавог света 21. века и одвукла у црну рупу паоризма у којој се смењују бесконачне, суштински, никоме занимљиве презентације етно стилова, са једне стране, и локални фестивали-купусицијаде, куленијаде и кобасицијаде, са друге стране. Доказ о томе да је уништена елитна култура прикрива се организацијом и конструкцијом догађаја који треба да створе утисак да постоји продукција и стваралаштво, са једне стране, и културна публика, то јест део друштва који поседује и даље интерес за стваралачком културом, високом уметношћу, литературом. Тиме истовремено управљачке структуре симулирају постојање културе, али и привремено разрешавају кризу легитимитета управљања сакривајући свој профил који је индиферентан према општем интересу, и укорењен у одбрани свог положаја и материјализму, пре свега, док се организованој, страначки скупљеној и конструисаној публици одржава илузија партиципације у друштвеном животу, илузију о постојању културе, илузију о самој бити друштвеног живота итд.
Пето обележје тиче се односа аутономашке политичке праксе према такозваним дођошима. Док, са једне стране, аутономаш инсистира на толеранцији према разним етницитетима, и непрекидно презентује етничке културе, он је радикално нетолерантан према категорији ''дођоша'', колико и према категорији тзв. ''србијанског хегемонисте''. Континуирана производња негативних стереотипа о колонистима, то јест, Србима који су после Другог светског рата доселили из Босне и Херцеговине, Хрватске, и Црне Горе послужила је у разне сврхе. Прво, тек поредећи се са негативно конотираним колонистима, аутономаш је могао да произведе сопствени нарцизам. Друго, подвлачећи и акцентујући културне разлике староседеоца и колониста, аутономаш је дезинтегрисао Србе и тиме отворио простор за већи утицај неког другог фактора, и треће негативним стереотипима аутономаш је анулирао ефекте који су уследили након досељавања колониста по питању састава становништва. Однос аутономаша сепаратистичког типа према дођошима је скоро да је сличан односу Немаца према Јеврејима непосредно пред Други светски рат и током овог рата. Дођоши су, у аутономашкој свести, виђени као дежурни кривци за све: за примитивизацију, за криминал, за градско насиље итд, итд. Њима се поручује ''Вратите се одакле сте и дошли'' или ''Вратите се у свој простор'', итд. Имајући у виду промењен однос снага у свету након уједињења две Немачке, као и измењен однос према прошлости, који је настао после експанзије моћи Немачке, затим прогон Срба из Хрватске, овакав однос према ''дођошима'' је могао да се очекује. Са друге стране, по интензитету и учесталости негативних стереотипа о колонистима, као и по степену толеранције према овим стереотипима и разним постојећим или евентуалним облицима дискриминације ове категорије, могуће је скоро прецизно мерити интензитет немачког и хрватског утицаја на простору Војводине. Саму парадоксалну фигуру аутономаша можемо посматрати као фигуру којом се манипулише, колико и сваком другом фигуром на шаховској табли Србије, и свих осталих земаља ограниченог суверенитета на тлу југоисточне Европе.
