Манастир Вољавча – на путу једне сеобе Срба

Оливера Радић

Манастир Вољавча – на путу једне сеобе Срба

Од воље за очувањем народа и вере православне до Вољавче

    

Воља је оно што је по народном предању уз веру било важно за опстанак и борбу српског народа под многим завојевачима пре и после турских освајања. По тој речи су и житељи наденули име једном месту у Србији где су се некада давно настанили – Вољавча. Кроз Вољавчу протиче истоимена речица и у њој се налази истоимени манастир. Вољавча се налази на тридесетом километру од Краљева ка Мрчајевцу. Путем кроз шуму и шљивике стиже се до овог села и манастира пред којим све путнике намернике дочекује чесма са хладном изворском водом. Над њом кандило и икона Свете мајке Параскеве. Порта ограђена старинском тарабом, а до ње се стиже уз камено степениште. Кроз порту воде стазе, једна до конака, друге две до манастирских цркава. А покрај сваке исцветало разнобојно цвеће и својом лепотом и мирисом опија посетиоце. Крај црквене продавнице, нас, поклонике из Метохије, тог врелог августовског дочекује једна од монахиња. Рече да се зове Ксенија. Лице уоквирено црном марамом зрачило је добротом, а речи добродошлице потврдише нам да су љубав и гостољубље одлика сестринства овог манастира. На позив сестре Ксеније дођосмо до велике зидане цркве, посвећене Светој Петки Параскеви. Са уласком у цркву пред нама се указа иконостас са дивним дуборезом, који је 1967.године урадио Милић Урошевић, док је иконе на иконостасу сликао Младомир Тодоровић.

    

Са зидова и сводова украшених фрескама, посматраху нас очи светитеља. Живопис су уз помоћ прилога верног народа осликали краљевачки иконописци у периоду од 1998. до 2008.године. На њему између осталих и детаљи из житија Господа Исуса Христа, Пресвете Богородице, Св. Врача, Св. Георгија и Димитрија... У медаљонима десно од иконостаса привукоше ми пажњу ликови руских светитеља Св. Николаја Романова и Св. Александра Невског. Сестра Ксенија нам, показујући ктиторску композицију на којој је представљен ктитор који у руци држи цркву посвећену Св. Петки Параскеви, а Света Петка показује цркву Господу, рече да је црква подигнута захваљујући брачном пару Душану и Драги Новаковић у периоду од 1965-1967. године. Они су се касније замонашили под именима Георгије и Дарија и по упокојењу сахрањени у припрати цркве са десне стране у преграђеној гробници.

Са леве стране су поред фреске покрова Пресвете Богородице приказани ликови светитељки чија имена носе монахиње из манастира: Св. Аквилина, Катарина, Анастасија Српска, Кристина и друге. На једном месту је приказана и Св. Марија Египћанка. У спомен игуманије Илине која је била старешина манастира Вољавче за време изградње цркве постављена је на зиду плоча од мермера.

    

У другу цркву, брвнару, старију и другачију од цркве Св. Петке, уђосмо кроз мала врата од дасака. Друга су времена била када је она грађена, а грађена је и рушена неколико пута. По предању подигли су је рудари по којима је овај крај био познат, и посветили своме заштитнику, Светом Прокопију. Нешто ми у грудима заигра кад сестра рече да су се ту, у тој цркви, причестили Срби који су приликом Велике сеобе под Арсенијем III Чарнојевићем кренули са Косова на север. Народ је ишао у већим групама, а патријарх пећки Арсеније, чији се портрет данас чува на зиду цркве, је рекао да се сви у Вољавчи састану, и ту у цркви брвнари причесте, па наставе даље. Тако је и било. Ту су се сатали, обновили манастир, причестили се па наставили сеобу ка Угарској. Видљиви траг тог предања је камени кивот са моштима Светитеља, које је тада са Косова патријарх Арсеније донео, а крај којих се и вековима после тих догађаја читају молитве и дешавају чудесна исцељења. Ту је и камени суд из којег је некада извирала вода са исцелитељном моћи, а данас у њега сестре сипају и освећују воду и деле је свима који желе да понесу. За воду особито долазе момци и девојке који желе да се удају и ожене, јер верују да Св. Прокопије помаже у проналажењу брачног друга и да се помиње у молитви венчања. Народ са Косова је по предању донео и велику икону ,, Прича из Јеванђеља“ за коју се процењује да је стара преко 300 година, као и икона ,,Господ на молитви“ која се чува у цркви. Црква је украшена и иконостасом, делом непознатог руског иконописца из 1939. године.

    

Стојећи још дуго пред овом светињом са којом нас везује историја, сетих се записа о сеобама српског живља са Косова и од Косова, из јужне Србије. Некада бежали од зулума турскога и арнаутскога, данас од злочина шиптарских екстремиста. Прелазили километре носећи децу у наручју и мало хране у торбацима, за собом водећи по које грло стоке... И ето једног места где су застали. Сјединили се са Господом својим, баш ту у Вољавчи, уз вољу за очување свога народа, своје вере, свога бића, и оставили траг у времену и простору. И наставили даље ка северу са надом и молитвом Богу и Св. Прокопију и са жељом да се врате на своја вековна огњишта и у своју постојбину.

    

,,Ко зна да ли су се неки од тих Срба или њихови потомци вратили на Косово?“, питам се седећи за столом у порти, док ми пред очима измичу колоне Срба који су само желели нормалан живот за себе и своју децу. Сестра Ксенија се враћа из конака где је по изласку из цркве отишла и нуди нас слатком од вишања, а сестра Ефимија, долази за њом, доносећи хладну воду из манастирског бунара. Обе желе да им причамо о Косову данас. И прича се из прошлости сели у садашњост, у ново време, када на Косову неки други завојевачи успостављају своје законе.

    

- Причајте нам о Зочишту, нама долазе верници који често тамо иду па и тамо шаљемо имена потребитих који се нама обраћају, да им се читају молитве пред Светим Врачима. А понекад нам дођу и верници са Косова да им се овде читају молитве и та веза се одржава, траје, - каже сестра Ефимија.

Игуманију Аквилину нисмо упознали, али је благословила наш долазак. Понекад је слабог здравља, али брине о свему. Она је трећа по реду игуманија овога манастира од 1955.године, када је манастир од мушког претворен у женски. Прва је била мати Атанасија, друга Илина, трећа Ефросинија и сада мати Аквилина.

Она, осим о црквама и молитви, са својим шесточланим сестринством брине и о манастирској економији. Имају мало баште и воћака, у шталама по која крава, а однедавно су добри људи манастиру поклонили и неколико коза.

    

Народ долази недељом и празницима када свештеници служе литургију, а на славе, два пута годишње, на Свету Петку (27.октобра) и на Светог Прокопија, долази да служи владика жички.

-Велика се благодат овде осећа, јер иако некако скрајнута, од главних саобраћајница и људи, манастир Вољавча је велика светиња - говоре нам поклоници који дођоше у светињу после нас.

А кад устадосмо да пођемо из манастира, сестре нас испратише до капије. И тек кад замакосмо за кривину, оне затворише капију и окренуше се својим свакодневним послушањима. А ми на пут ка нашем Косову са благословом непознатог Светитеља са Косова којег остависмо да мирно почива у свом каменом кивоту, лечи и исцељује све који му са вером приступају. И ко зна, можда се некад и он врати у своју постојбину.

Оливера Радић

5 сентября 2015 г.

Храм Новомученников Церкви Русской. Внести лепту