Приликом једног од својих долазака у Москву, схиархимандрит Јоаким (Парр), познат читаоцима руског говорног подручја по својим књигама и публикацијама на интернету, посетио је Сретењски манастир где је беседовао са братијом и студентима Сретењске духовне семинарије.Манастир преподобне Марије Египћанке на челу са оцем Јоакимом налази се у највећем граду Сједињених Америчких Држава-Њујорку и због су за учеснике сусрета били тако значајни савети и размишљања оца Јоакима на тему организације хришћанског и монашког живота у савременом мегалополису.
Свет нас је ухватио у плен
Дозволите ми да поделим са вама своје мисли и закључке. Могуће је да много тога што ћу рећи, неће бити ново за вас. Мој духовни отац ми је говорио: “Оче, нећу ти рећи ништа ново, само ћу те подсетити на оне ствари које си заборавио.“ Катастофа, беда читавог нашег духовног живота обично није у томе што ми нешто нисмо чули или што нешто нисмо научили, већ у томе да смо чули, учили али заборавили.
Сваки који овде седи, ја мислим, мора да зна да на овој планети не постоји ништа сем Христа што само по себи има неку вредност. А ми смо изгубљени у свакојакој бесмислици и безумљу.
Пре него што сам питао владику за благослов да оснујем братство, размишљао сам о томе како живети монашким животом у центру Њујорка. Тај град има пет округа, у њему живи око 9 милиона људи. А у приградске општине стаје још око 20 милиона. Никада нема тишине, свугде је пуно народа, свугде је хаос и где год да се окренеш, свугде те заокупљају вредности овога света.
Решио сам да би, уз помоћ свог духовног оца, требало да оснујем манастир који ће се наравно бавити монашким делањем. То делање је служење ближњем, служење бедним. Не видим никаквог оправдања за то, да монах који живи у граду, живи без сведочанства о Христу. Зашто смо ми овде? Зашто живимо у самом центру зла? Господ нам говори:“ Будите у свету“. И ми морамо бити у свету, сведочити му о путу спасења. Али ми трошимо наш живот у празно. Зашто? Ако се управо сада, овог тренутка догоди експлозија и сви ми умремо, да ли смо спремни да станемо пред Богом, да Му покажемо свој живот и кажемо: „Ево шта сам урадио са својим животом. Да ли смо спремни за Царство Божије?“
Шта ви мислите, хоће ли се неко од нас макар приближити вратима Царства? Ја не мислим тако. И ево из ког разлога: Не би требало да желите да волите Бога, не би требало да се трудите да зажелите љубити Њега, већ би Га требало волети свом мишљу својом. А где су ваше мисли? Ваше мисли су заузете разноразним безумљем, бесмислицом, ђубретом које пролази кроз ваше свест дан и ноћ. Треба радити неки глуп посао...Музика не избија из ушију...Осуђивање, гнев, похота, самоугађање у мислима...А Господ говори „Ви би требало да посветите своје мисли Мени“. „Ваше срце припада Мени.“ Говори Бог Кога би требало да волимо свим срцем. А шта је у нашем срцу? Похота, мржња-све оно што смо тамо наталожили. И наравно, тамо нема Бога уколико је тамо гордост. Хајде да поразмислимо о томе: Да ли је то љубав свом мишљу?- Не! Да ли је то љубав свим срцем? Не! „Љуби Господа Бога свога свим умом својим“- а ми постављамо питање има ли Бога уопште. „Свом снагом својом“- а ми кажемо себи: „данас сам уморан“, „не могу више да се молим“, „због здравственог стања, требало је да одем са службе“...
Био сам под утиском од лепоте ваше службе. И био сам огорчен недостатком молитве: у цркви су били разговори, смех, гуркање, опаске, предаја папирића за помен. И ја сам се питао: да ли постоји у храму место где бих се могао молити а да ме не ометају? Пролазио сам проскомидијом поред олтара: иде служба! Господ Бог се прославља на том богослужењу! А људи се смеју, шале, траже нешто по телефонима, шаљу поруке. А када сам пролазио поред звоника, чуо сам како једна група прилично гласно коментарише другу. На улици, на територији обитељи, много људи се бави најразличитијим стварима. Ево шта се догађа! Нисам осудио, али сам био врло ожалошћен.
Ми смо захваћени вредностима овога света, оне нас користе! Видим да су неки од вас све време заузети телефонима. Сетио сам се како је поступио један „дивљи“ епископ у Америци. Он је служио у саборном храму, свештеници су стајали око Престола. И једном батјушки зазвони телефон у џепу. Хтео је да га искључи, али је толико постао завистан од телефона да је испрва морао погледати ко га тражи, пре него што га угаси. Он се налазио испред Престола Божијег и био је забринут за глупи телефон! Владика рече: „Приђи оче. Дај ми свој телефон“. Затим је пришао прозору и избацио га из олтара. Ту су сви похитали да угасе своје телефоне- нико није желео да буде следећи.
Ако бисмо провели неко време у штали са кравама и потом врло детаљно очистили своју обућу да на њој не остане стајског ђубрета, свеједно би људи схватили да смо улазили у шталу. Због чега? Због мириса, који би се ширио од нас. Ви сте у свету и миришете на свет. Зато што је то ваш систем вредности.
Требало би да се променимо, дајући своју љубав Богу. Да ли он постоји за нас? Тражимо ли Га? Желимо ли да знамо како Он изгледа? Желимо ли да Га угледамо? Ја бих желео. Не желим да слушам о Њему, не желим лекције и богословљу на којима ми о Њему причају. Да знам да је Господ нека интелектуална идеја, то ми није интересантно. Интересантно ми је да знам Ко је Он, интересантни су ми узајамни односи са Њим. Знате ли ко је Он? Уколико не, шта ми онда радимо?
Има много тога што желим да поделим са вама. Али, пре свега, хтео бих да вам се отворим као брат. Јер једино у чему сам експерт- то је у чињењу греха. Вероватно да нас то уједињује.
Тамо где је Господ
Како ми проналазимо Бога, како се мењамо, како доносимо Господа у град? Ми чинимо то, налазећи се у свету али не бивајући од света. Када сам први пут угледао зграду коју смо добили за братство, она је била без крова, прозори закуцани даскама, није било струје, грејања, водовода, около су се зацарили пацови, све је било у прљавштини. Преселио сам се тамо и рекао: „Господе ако тебе нема овде, онда ја ништа не могу да урадим“. Али, Он је био тамо. Почео сам да скупљам људе са улице јер сам схватио: једино шта могу да урадим како би оправдао своје пребивање у граду је да служим народу. Не у складу са стандардима народа, а у складу са Светим Јеванђељем. Почео сам да скупљам бескућнике.
Живели смо у једном стану на првом спрату, без грејања, струје, воде-било је занимљиво. Када је наступила зима, било нам је врло хладно. Прихватао сам све којима је требало уточиште: наркомане, алкохоличаре, ослобођене затворенике, проститутке, оболене од спида. Нисам питао нити утврђивао ко су они, само сам говорио: „Уђите“. Имали смо једну собу: жене су живеле у једном углу, а мушкарци у другом.
Међутим, знате да свет воли да напада када види напоре усмерене ка Христу.
Позвао ме је епископ-тада није било телефона, па је позвао познаника и поручио ми да дођем код њега. Дошао сам. Епископ ми рече: „Не можеш живети тамо“ Упитао сам га: „Због чега?“ „Јер ти збуњујеш народ оним што радиш“. „Чиме?“ „Код тебе заједно живе мушкарци и жене. А какав си ти онда монах, ако живиш у једној просторији са женама? Можеш проводити тамо читав дан, можеш радити тамо, али увече се враћај у Синод“. Нисам то могао да разумем, али сам се подчинио.
У граду сам имао друга са којим сам се знао и пре него што сам постао православац. Он је био власник зграде удаљене око 15 квартала од оног места где је био наш дом. Чуо је да не могу више тамо да станујем и рекао: „Ево ти овде стан. Ближи је твоме дому од Синода.“
Нисам могао да схватим ни реакције моје браће-свештеника. Митрополит ме је замолио да дођем код њега. Питао је: „Оче, јел си чист?“ Одговорио сам: „Не, ја сам грешан“. Митрополит тада рече: „Не, не мислим на то. Здрав си?“-„Не знам, мислим да да.“-„Твоја браћа свештеници су забринути.“-„ Добро, што се они брину за мене! Нисам ни знао да су у току са оним чиме се бавим.“ Он ми одговари: „ Не, не мислим на то. Знамо да узимаш људе са СПИД-ом. Оци не желе да се причешћују са тобом из једне Чаше. Боје се болести. Они моле да се ти последњи причешћујеш.“ Помислио сам: „Где се налазимо? Шта се то догађа?“
Следеће недеље сам отишао на богослужење. Био је диван епископ: у годинама, духовно сабран. Угледавши ме, дотрчао је до мене и урадио преда мном метанију. Учинило ми се да ме је помешао са неким, па му рекох: „Владико, устаните“. Добио сам одговор: „Желим да целивам твоје ноге“. „Моје ноге? Због чега?“-„Због тога што ти целиваш ноге Христове кад водиш рачуна о беднима, док ми то не радимо“.
Зашто одлазити?
Када смо у нашем првом манастиру живели у граду и када су мушкарци почели да долазе и да се прикључују монашкој братији, рекао сам да катанац имамо само споља, унутра га немамо: „Можете отићи у сваком моменту. Морате оставити свет, јер ако га донесете овамо, унутра, уништићете оно што има и овде и тамо. Ништа се неће сачувати, ништа се неће спасити.“
Господ је спреман да спаси град ради једног праведника-ми можемо спасавати Цркву и свет преко светих људи. Желите да будете свети? Многи говоре: „Светост није за мене, ја нисам свет.“ Ми смо зависни од страсти! Страст-то је понављање грехова, грехови постају ланци и тако нас поробљавају. Постали смо робови овога света. Уколико га не оставимо, умрећемо са тим. Оставили сте га? Желите ли ви свом душом Господа? Господ каже: „Иштите најпре Царство Божије, и ово ће вам се све додати.“ Јако је тешко гледати у људе који немају ватру у себи. Када прилазиш људима који себе називају хришћанима и не видиш пламен у њима, стремљење ка Христу, то онда личи на погреб: сви очекују сахрану. Који је знак присуства Духа Светога?-Радост! Хтео бих да погледате на себе! Страшно! Страшно сабрање! Где је ваша радост?
Испричаћу о једном путовању. Од кад знам за себе, никад нисам ишао без мантије. У нашем братству се понекад и спава у мантији. Све време смо у њој. Док сам још живео у Њујорку, једном приликом, у 11 увече ме је позвао епископ и рекао како један човек умире у болници у Бронксу, у прилично сумњивом крају града уз молбу да га посетим и причестим. У повратку-а тада је било више од сата после поноћи, поново сам сео у воз. У вагону је било са сваке стране по троје врата. На првој станици није нико ушао, био сам једини путник; на другој-исто. На трећој, у другом крају вагона, улази мушкарац. Улази и гледа на мене. Гледа врло пажљиво. Помислио сам: „Господе, ово је вероватно моја ноћ“. Он се упутио ка мени, пришао, поклонио се не скидајући поглед. Обратио ми се:
–Шта је сад ово?
–На шта мислиш?
–Зашто си тако обучен?
–Ја сам свештеник,-кажем.
–Какав си ти сад свештеник?
–Православни
–Јевреј, јел?
–Не, хришћанин.
–А-а-а, јасно. Био сам католик, али више нисам.
–Зашто тако?
–Не верујем у те ствари.
–У шта конкретно верујеш?
–У нашој католичкој цркви нам је свештеник говорио да се он моли над хлебом и вином, и да хлеб и вино постају Тело и Крв Христова. Ја у то не верујем. Нико у то не верује. Ти сам верујеш?
Ја кажем:
– Да.
– Али људи не верују!
– Верују!
Он каже:
– Значи, они никада не одлазе кући.
– О чему ти то?
– Твоји парохијани никада не одлазе кући!
– Не разумем, о чему говориш…
Онда ми он рече:
–Кажеш ми да хлеб и вино постају Тело и Крв Христова. Значи, Христос је тамо, јел тако?
– Тако је.
–Зашто, у том случају, они одлазе кући? Из ког разлога? Ако је Христос тамо-зашто одлазити? А људи имају домове, децу, посао, друге неке обавезе и они одлазе. Значи, ви не верујете.
Верујете ли ви? Ми само кажемо да верујемо. Бог нам говори: „Кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте.“ Како ћемо стати лицем у лице пред Богом у Судњи дан? Како смо се понашали једни према другима, према непознатима, према изгубљеним људима? Питао сам једног вашег свештеника о правилима и ограничењима за студенте семинарије: „ Могу ли васпитаници отићи суботом после свеноћног бденија?“ Он је одговорио: „У принципу не. Мора се остати у семинарији. Неки се само прошетају до најближе станице метроа како би се срели са својим девојкама“. Ви сте блесави. Провести вече на бденију, предајући свој живот Богу,- ваша душа је већ спремна да прими Тајне на Литургији, а ваша крв гори за неком женом! Јел сте полудели? Да, јесте. Ви припадате свету.
Поновићу се: једини начин преживети, живети у граду, бити у свету, али не бити од света-је немати вредности света. Не доносити те вредности у семинарију, у манастир, чак се ни не бринути о њима.
Када смо почињали са нашом заједницом и када су мушкарци долазили са жељом да приме монаштво, духовник ми је рекао: „Не веруј никоме, веруј само Богу. И немој се трудити да угађаш било коме сем Богу.Сваког воли, никоме не суди, а Господ ће се побринути за тебе“. Ми заиста ништа нисмо имали- ја се и дан данас трудим да сачувам братство од брига о материјалном. Људи питају: „Оче, шта ти је неопходно за манастир?“ Ја одговарам: „Оно што нам је заиста неопходно, ви нам не можете дати. Нама је потребно спасење.“-„Разумем, али да ли ти нешто треба?“ –„Ништа не треба.“ –„Али ја бих желео да помогнем!“ Ја одговарам:“ У том случају дођите и видите сами. Шта пожелите да дате, то и дајте. Ми од вас ништа не очекујемо.“ Људи увек долазе, и врло су дарежљиви.
Ужину имамо.Веру немамо
Наш митрополит је инсистирао на томе да се у нашем братству не налазе бескућници. Он је рекао да је за монахе то неприхватљиво. Помагали смо људима током читавог дана, али увече су они морали да оду. Понекад смо добијали конзерве за дељење народу који долази до врата обитељи. Догодило се то да смо остали скоро сасвим без намирница, а од новца смо имали свега 2 долара и 57 центи-карту за воз. Неко је зазвонио на врата. Брат је сишао, отворио врата и рекао: „Оче, овде је једна жена. Каже да су дошли њени унуци. А ћерка јој се налази у рехабилитационом центру за наркомане. Нема новца ни да нахрани децу.“ Казао сам му: „Дај јој то што имамо.“ –„али ми скоро ништа немамо!“ –„ Ето, све то и дај!“ Он није хтео да да. „А шта ћемо ми радити?“ Кажем: „Немој се о томе бринути, то Господу треба.Дај јој све што има“. Напунио је торбу намирницама, предао жени. Диван човек, али још није тамо, на Небесима. Нешто је ипак одложио у страну-за сваки случај. Приметио сам и упитао га: „Шта је то тамо са стране?“ Рекао ми је: „ Ја нисам приметио“. И то смо дали жени. Она је све узела, а брат се врло разжалостио. Био је пунији, бринуо се за количину калорија. Посаветовао сам га: „Немој се бринути, хајде да се молимо и Господ ће нам помоћи“.
За време вечерње службе зазвонило је звоно- на богослужењу су врата увек затворена. Неко је упорно, дуго, звонио. Питали су ме: „Можда да ипак отворимо?“ Казао сам: „Не. Уколико им је потребно-сачекаће, уколико не-отићи ће“. Након вечерње замолио сам да погледају ко је звонио. Добио сам одговор да, вероватно, тамо више никог нема: пре 15 минута је зазвонило последње звоно. Брат силази- код врата чека жена. Она говори: „Мислила сам да никог нема код куће“. Брат јој је објаснио зашто су врата затворена. Она: „Морам да видим свештеника по имену Јоаким“. –„Отац је горе, сачекај.“
Спустио сам се до ње. Рекла је како има нешто за мене. Шаље свештеник. А ево о чему се ради. Било их је две, сестре. Она је била старија и млађу никада није волела. Мајка, на самрти, именовала је старију за извршиоца тестамента. Млађој сестри је по завештању остао већи део, али је старија наследство поделила на половине. У неком тренутку је то почело да је мучи. Међутим, и сестра је умрла и више ништа није могло да се исправи. Свештеник, коме се жена обратила, рекао је: „Све што си украла од сестре, дај свештенику који у граду помаже беднима. Беднима и дај“. Имала је дебели коверат и предала ми га је. „Како се зовете?“, питао сам ја. „Грешница“,-одговорила је она. Дирнуо ме је њен одговор. Отишла је.
Отворио сам коверат-тамо је било 10 000 долара. Рекох: „Оче, ево твоје ужине. Ужину имаш, а вере немаш“.
Ланци самоће и самољубља
Шта морају да раде они који су у монаштву? Они морају да траже Христа свугде. Морамо бити заинтересовани само за то да будемо заједно са Богом и да Му служимо. А ми се тако не понашамо. У дану је 24 сата. Колико од тог времена проводимо са Господом? Сасвим мало. Дакле-шта очекујемо да ћемо добити? Ако бих вас упослио неким послом, и да ви томе послу посвећујете свега седам минута, одмах бих вам показао на врата. Не дајемо Господу скоро ништа од нашег живота. Чак и када смо на богослужењу, ми се налазимо негде на другом месту! Монаси и људи који теже да буду хришћани, морају тражити Господа. Монашки живот не значи ништа-то је пут ка крају. А жељени крај пута-то је Бог. Ми то не схватамо. Обучени смо у ову одећу, радимо чудне ствари, живимо са људима, проводимо све време, мислећи само на себе. Захваћени смо бесмислицом и безумљем. Пишемо, учимо, зарађујемо и тако даље- зашто? Зато што, као што је рекао онај човек у возу, „Ви не верујете!“ Да верујете, поступали бисте по вери!
Куда журимо, на какав посао? Реците ми: куда ми журимо, куда јуримо и зашто? Јуримо да угађамо себи. Нисмо слободни од света. У ланцима смо.
Послушање- то је једина права слобода, јер је то слобода од себе. Једини који вам откаже спасење, једини који може да уништи вашу душу-то сте ви сами. И ви робујете својим страстима. Ако их не убијете, оне ће убити вас. Ако не умрете, пре него што умрете, умрећете у тренутку смрти.
Шта ми радимо у граду? Шта да радимо? Наставите да излазите из манастира! Идите у град! Али! Да бисте служили. Нађите на улици несрећног пијаницу. Највеће обољење нашег друштва није алкохолизам, ни сексуалне изопачености, ни наркоманија, ни себичност, ни материјализам, ни секуларизам, већ-самоћа!
Убијамо свет
Одговорни смо за овај свет- морамо сведочити присуство Христа у овом свету пошто смо крштени. Свет умире, а ми га убијамо јер имамо Истину, имамо Христа, али ми у то не верујемо. Кад је већ тако, ни људи не виде Христа у свету.
Зашто је град болестан? Он је заиста болестан. У Санкт-Петербургу сам налетео на велику групу људи, и ја сам им рекао: „ Ваш град умире“. Један мушкарац се јако наљутио на то. „Зашто кажете да Санкт-Петербург умире?“-рекао је он.-Ми не умиремо!“ Одговорих му: „Колико имате становништва у граду?“-„Плус-минус пет милиона“. „Колико људи, од тих пет милиона, знају Христа? Колико људи следи Јеванђеље? Колико њих иде у храм?“ Он ми каже: „Врло мало“. Рекох: „Ако од пет милиона људи само један проценат једе, а остали гладују, реците ви мени да ли је та заједница здрава?“-„Не“.
Шта да радимо живећи у граду? Како се можемо спасити? Почећемо са променама- са тим да желимо Христа више од било чега другог. Мене интересује, колико често током дана, када имате времена између часова-пет, десет, петнаест минута, ви јурите у храм да будете са Господом, да Му благодарите за то што вам је дао? Уверен сам да је црква пуста између служби! Вас је 200 људи и још 40 који стално живе у манастиру. А храм је пуст. Зато што молитва није постала наш живот. Молитва-то је свесни осећај присуства Божија. Он је увек ту, Он нас никада не напушта. Постојан је, веран је и воли. А ми смо променљиви, неверни и без љубави. Оно што ће вас променити-то је љубав.
